Aleksandar Dragović: "U onom ić na kraju imena mnogi traže izgovor"

Aleksandar Dragović trenutno sa austrijskom fudbalskom reprezentacijom ispisuje sportsku istoriju ove zemlje. Malo prije nego što će početi pustolovina zvana EURO i nekoliko dana prije nego što će si potpisom za njegov omiljeni klub Crvenu Zvezdu ostvariti dječački san, dugogodišnja okosnica austrijske reprezentacija je pronašla vremena da sa KURIER-om popriča o njegovim korijenima, odrastanju u Beču, balkanskom mentalitetu te predrasudama koje se vežu za to podneblje. 

Dragi Aleksandre, kako razgovaramo, na srpskom ili njemačkom?

Aleksandar Dragović: Ma može i jedno i drugo. Mada moram priznati da sam sigurniji kada govorim nemački.

Ovaj članak ovdje možete pročitati na njemačkom jeziku:

Koliko si uopšte puta tokom tvoje karijere intervjuisan na srpskom jeziku?

(Smije se) Ne tako često. Ustvari samo pre utakmica protiv Srbije. Sve u svemu se tu radi o jako malom broju intervjua na Srpskom. 

Zar to nije pomalo čudno, uzmemo li u obzir veliki broj u Beču tj. Austriji nastanjenih ljudi s srpskim porijeklom?

Pa dobro, ja jesam odrastao u Beču. Ipak smatram da u zemlji u kojoj živiš treba da govoriš jezikom te zemlje, a to je u ovom slučaju njemački. Naravno da svako ima svoje poreklo, kulturološka različitost je nešto veoma lepo, nešto gdje upoznajemo mnoge lepe stvari. Ipak sam zagovornik teze da svako treba da vlada jezikom zemlje u kojoj živi. 

Kako nekome koga si upravo upoznao objašnjavaš to KS umjesto X u imenu odnosno ono IĆ u prezimenu - i sve to u austrijskom pasošu? Kako se ti uopšte definišeš?

Svet fudbala je jako multi-kulti. Ponosan sam kako na svoje srpsko poreklo tako i na moju domovinu Austriju kojoj jako mnogo dugujem. U mojim grudima kucaju dva srca. Ja zaista srećom nisam nikada imao problema zbog toga što se u mom imenu nalazi to KS umjesto X-a tj. ono -ić. Govorimo li konkretno o školi: Nikada nisam doživio nekakvo šikaniranje. Nažalost nisu svi oni koji imaju poreklo slično mom prošli tako dobro kao ja ...

Da li je tvoje ime ikada u toku karijere predstavljalo prepreku?

Nije uopšte! Mada moram reći da nikada nisam pravio nikakve probleme. U Beču žive ljudi raznih porekla, da li iz Srbije, Hrvatske, Bosne ili Turske. Svako ima svoje karateristike, ipak smo na kraju krajevima svi mi ljudi, sa dve ruke, dve noge. Respekt je neminovan da bi suživot mogao funkcionisati. Naravno da svugde postoje mutikaše, ali njih treba ignorisati. To sam uvek i radio, tako sam izbegavao probleme. 

Sada govoriš o tvom privatnom životu ili onom profesionalnog fudbalera?

Ovo što sam rekao se odnosi i na moj privatni život. Generalno sebe smatram nagodnom osobom.

Da li si ikada imao dojam da si se na osnovu tvog porijekla morao truditi više od jednog "pravog" Austrijanca?

Teško pitanje. Nema sumnje da je nekim ljudima ovde teže nego "pravim" Austrijancima. Uprkos tome smatram da svako ko uporno radi može zaista i da ostvari zacrtani cilj. Ako jedan Aleksandar Dragović sve učini da ostvari cilj, on može da uspe kao i neki "Max Mustermann". Sasvim sigurno je "Max Mustermann" da uživa neke privilegije u odnosu na Aleksandra Dragovića. S druge strane su mi poznati mnogi primeri ljudi koji u onom ić na kraju prezimena traže izgovor. 'Ne daju mi posao samo zbog mog imena sa ić', tvrde mnogi. Uvek se pitam da li su stvarno dali sve od sebe da dobiju taj posao? Mnogi ljudi nažalost lažu sami sebe, nisu iskreni prema sebi samima. 

Kako definišeš balkanski mentalitet?

Emocionalan! Ima svoje prednosti i mane. Porodica je veoma bitna. Na Balkanu ti se naprimer ne može desiti da te roditelji nakon što si napunio 18 godina izbace iz kuće, kao što je slučaj u Austriji ili Njemačkoj. Na Balkanu živiš s roditeljima sve dok se ne snađeš. Mana mu je nagao temperament. Balkanski mentalitet je ujedno i prokletstvo i blagoslov.

Za tebe više prokletstvo ili blagoslov?

Definitivno više prokletstvo. I ja sam jako emocionalan. Dopustimo li emocijama da prevladaju, to na kraju najčešće ne izađe na dobro. Čovek čini gluposti zbog kojih se kasnije kaje. 

A tvoj srpski identitet, je li ti on u inostranstvu više pomogao ili odmogao? 

Definitivno odmogao! Srbija je u Svetu više na lošem nego na dobrom glasu. Moje srpsko korenje mi nigde nije pomoglo.

Uprkos tome što toliko ljudi iz bivše Jugoslavije igra diljem Evrope?

U samim klubovima uopšte nema problema. Problem su medijski naslovi o kriminalnim radnjama Srba tj. bivših Jugoslavena. Odmah te trpaju u isti koš s njima i kače etiketu "lošeg dečka".

Smeta li ti tako nešto?

Mediji samo rade svoj posao. Srbi tj. bivši Jugoslaveni su sami krivi za što spomen njihove domovine izaziva negativne asocijacije. Mene takvo što ostavlja ravnodušnim zato što znam da nikada ne treba sve ljude stavljati u isti koš.

Čini se da tako ne misle svi ljudi s tih područja ...

Naravno da ne misle. Ipak bi se svako trebao moći fokusirati na samog sebe i zanemariti predrasude. U prvi plan treba gurati pozitivne stvari iz bivše Jugoslavije, a ne uvek samo one negativne. Negativnih stvari ima i ovde u Austriji. Ako se dobro sećam, u Beogradu ili Sarajevu nije bilo terorističkih napada poput onog u Beču. Zbog toga se ipak Beč ne sme smatrati lošim gradom. Svaka zemlja ima svoje dobre i loše aspekte. 

Ti si se svojevremeno mogao odlučiti i za domovinu tvojih roditelja. Zašto nisi?

Odrastao zum u Austriji, tu sam i u školu išao. Austrija mi je dala sve. Zaista sam ponosan što sam to što jesam: Austrijanac srpskog porekla. Zahvalan sam što sam rođen ovde. 

Kako je tvoj deda koji predstavlja važnu osobu u tvom odrastanju prihvatio tu tvoju odluku?

Deda mi je uvek želio samo najbolje, a upravo to je za mene bilo najbolje. Tada mi je bilo 17 godina kada sam se odlučio da igram za austrijsku reprezentaciju. Deda je u svakom trenutku stajao iza mene. Nisam se nikada pokajao zbog te odluke. U međuvremenu ni moj deda uprkos brojnoj familiji i prijateljima ne može da zamisli da se vrati u Srbiju.  

Zar to nije pomalo neuobičajeno? Mnogi njegovi zemljaci pate za domovinom, sanjaju o povratku na rodnu grudu. Možeš li ti to shvatiti?

Mogu. Ipak, ja sam u životu shvatio da okruženje čini čoveka. Ako si okružen samim bivšim Jugoslavenima, onda osećaš tu potrebu da se vratiš korenju. Za vreme školovanja i akademije (Opaska autora: Dragović je bio polaznik fudbalske akademije Austria Wien) nikada nisam imao takvo okruženje. Zbog toga se u središtu mog života uvek nalazila samo Austrija. 

Prva utakmica za A-selekciju Austrije je bila upravo u Beogradu. Kakav je to bio osjećaj?

Ma samo što se nisam ukakio u gaće (smijeh). To mi je bila prva utakmica u Srbiji uopšte, pa odmah na čuvenoj Marakani, stadionu mog omiljenog kluba Crvene zvezde (Op.a.: Ovaj intervju je vođen prije nego što će Dragović potpisati ugovor s Crvenom zvezdom). To je bio najljepši dan u mom životu. Istovremeno je bilo i nekako čudno igrati protiv zemlje mojih predaka. 

Koja mjesta nazivaš svojom kućom?

Sasvim jasno: Beč! 

A kako će to biti s tvojom djecom, kada ih budeš imao jednog dana?

Beč! Kada okončam karijeru ću se s velikom verovatnoćom vratiti u Beč. Volim taj divni grad u kojem žive moji prijatelji. Budem li imao decu i oni će odrasti u Beču. 

Na kraju smo za tebe spremili ultimativni integracioni test. Leberkäse ili pljeskavica?

Leberkäse.

Raf Camora ili Ceca?

Ceca.                                                                             

Ovaj članak možete pročitati i na turskom jeziku:

Röportajın Türkçe versiyonuna buradan ulaşabilirsiniz: